Ponekad te mrzim jer ne mogu da te se oslobodim, ne mogu da se odvojim od tebe i krenem negde drugde.Kako bih samo zelela da se pojavi neki drugi i oslobodi me od ove zudnje za tobom,ali i sama znam da je to nemoguce,da samo tvoje lice za mene ima smisla.
Ponekad te sanjam i kroz snove ozivljavam trenutke onih prvih dana kada sam mislila da me volis.Kako su bilidivni ti trenuci i ta radost kada si se pojavljao pred mnom,kada smo krali poglede, poljupce i milovanje, iako mi je sada jasno mnogo sta iz tvog ponasanja.Svako od nas ima pravno na sopstvene zablude.
VREDNOST OVOJ LJUBAVI DAJES TI, ALI SVE DRUGO DAJEM JA: I SRCE , I DUSU, I SNAGU , I VOLJU, I ISKUPLJENJE, I ZASTITU, I TRPNJU, I KISNJU, I SVE ONO DEMONSKO , I SVE ONO LJUDSKO, I SVE ONO BOZANSKO , AKO GA BILO KOJI COVEK IMA U SEBI..

Ljubavi , Ono sto imam da ti kazem,ono sto do sada niko nije ti rekao (jer nikada i ni za koga ti nisi imao toliku vrednost kao za mene) jeste moja istina doduse i moje stanje.Ogromne su tvoje zasluge za mene, jer postojis takav kakav jesi.Znam da tebi vrlo malo znaci kada ja to govorim,zato pisem: ZIVOTNA POVRSNOST SPASAVA NAS  POMALO OD PATNJE.ALI PATNJA JE ODUVEK POVEZANA SA SAZNANJEM.
Volim te, to priznajem, ali kako da ti opisem to stanje,taj mamurluk dushevni, taj ushit i trpnju,to lutanje za tobom,to ponizavanje zato sto me ne volis,jer ti nevolis te obaveze,tu vezanost,te uzdahe,taj pogled smucen strastima,tu ludost sto izbija iz reci,iz kretnji, iz udova koji su zeljni tebe i tvog tela...ti se cudis odkuda takva vatra i strast ,otkuda to odbijanje da te vidim,da te cujem,otkuda to izbegavanje susreta sa tobom,ali stalno potajno traganje za mestima po kojima kreces , taj stalni bolni ushit zato sto ti postojis i sto jedes ,i ucis, i spavas...te stalne slike nekoga zivota koji mi je nedostupan i dalek kao neka zvezda, a opet je tu...

Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu , jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osecanje pripadnosti tebi, donosi smisao koji ipak polako cili iz mene, i ostavlja me nemocna.
Odsada bih mogla pisati biografiju svoga bola,onu tupu zaluđenost tvojim licem,ona lutanja za tobom po gradu.
I mma koliko zudeo da te vidim, ponovo da ljubim tvoje lice, znam da je sve to samo zaludan pokusaj da postvarim svet koji mi je izmakao iz ruka poput peska. Gledam u svoje prazne dlanove na kojima se nista dugo ne vidi izuzev linija sudbine kojoj vise ne pripadam.
Volim te , a znam da nisi vise tu, da si u drugom svetu,da si otisao od mene, i cini mi se da si mrtav,moja ljubavi. Mogla bih reci da je uobicajeno da neko voli a neko ne, i to bi bila istina. U ovom slucaju je ocigledno ko voli a ko je voljen....Volim te a sad vec znam da mi je onemoguceno da ostvarim tu ljubav, da mi je onemoguceno da probudim svet kroz nju,da spoznam istinu i idem stazama kojima se kreci samo izbrani , oni koji na razne nacine napustaju ovaj svet obicnih ljudi i postaju deo nekog sna mozda, ili jednog viseg sveta nedostupnog obicnom coveku.
Na taj put tajne mogli smo krenuti zajedno, ali sudbina zna sta je svrha svakog pojedinacnog postojanja i odvaja nas, a ustvari nikada i nije  sastavila.... šteta, jer moja ljubav za tebe nije nishta manja.Naprotiv, naprotiv.

Noc je, ocigledno vreme za moju ljubav. Mozda zbog toga sto u njoj postoji tajna, sto je noc sadrzana u svemu sto radim: u borbi izmedzu Meseca i Sunca u meni.
Shok koji sam dozivela traje vec nekoliko dana, u kojima mi je bilo nemoguce da pisem, i  gotovo nemoguce da postojim.Mislim da se stvari smiruju, a dogadzaji dobijaju dimenzije svakidanashnjice i da je ono,sto je iskljucivo meni nalicilo bozanskom osecanju, svedeno na ljudsku meru.Bolno je saznanje da decka koj volis,i za koga si mislio da je on ono sto si oduvek ocekivala,ne mari za tebe.
A bas sam zavolela tu igru sa tobom,ti koji si mi se ukazao jednog dana i zaveo mi dushu,izbacio me iz sebe sama i poveo ka svetu koji mi se cinio nedostizan i dalek.
Ulozila sam veliki trud , to je ionako bila potreba celog mog bica,potreba da te volim toliko dubokoi tako jako da sam bila spremna da umrem za tu ljubav,da zanemarim puko trajanje,svetinju za obicne ljude zbog koje su oni spremni na svako ponizenje.Moja mala nevolja sastoji se u otreznjenju, kad sam od tebe cula da me ne volis.Svet koji je dotada bio jedinstven poprimio je razlicne oblike,a moje malo uplaseno bice ponovo je vaspostavilo vlast nad mnom.Odjednom sam u krajnjem mamurlaku od zanosa shvatila da ponovo gledam sopstveno,umesto lice sveta.

Moje iskustvo mi govori da zivotu, patnju ili bolu pruzam sto manje otpora , da ih prihvatam kao deo svoga bica i primam sto manje otpora, i da ,ako mi je patnja predodredzena zbog iskupljivanja grehova mojih vlastih ili mojih predaka, pustim da me ona svega obuzme, da budem mala i bespomocna,slaba i tek zrnce od coveka,jer je to jedini nacin da je savladam, u stvari da je prevarim. U trenutku kad patnja konacno zagospodari mnome, moje bice pronaci ce snagu, cudesnu snagu koja miruje u samom srcu stvarnosti,u samom srcu onoga sto jesam. Tada se otvara novi svet, a patnja dobija smisao koji ranije nije imala. Tako se stice mudrost. U oluji koja besni stradaju i lome se najveca i najjaca stablam jer svoju snagu odmeravaju sa snagom oluje. Trava se savija i jedino njoj uspeva da odoli svakoj oluji. Veliko stablo poseduje snagu dok trava poseduje mudrost.